Таг-Архива за » свод «

Thursday, November 12th, 2009 | Author:

If you ever find yourself updating a single application in Арцх Линук (a very bad idea, btw) and it upgrades readline you might end up seeing an error along the lines of:
/bin/bash: error while loading shared libraries: libreadline.so.5: cannot open shared object file: No such file or directory
Hopefully you still have a bash prompt open and you haven’t closed them all. If you still can, immediately run the following:
pacman -S bash
else you won’t be able to run bash any more because bash would still be linking to the old version of readline.

такође, in future, don’t run
pacman -Sy application
(python in my case)
instead, run:
pacman -Syu
which will ensure that all applications are upgraded.

Personally, I think that bash should have had a dependency set saying that it required the old specific version of readline and the same for the new bash, requiring the new version of readline. Regardless, rather play it safe. 😉

удео
Петак, September 11th, 2009 | Author:

Peace in the land of USB

Under a *nix operating system, having multiple partitions on a USB drive isn’t rocket science, it just works. У мом случају, my USB drive has two partitions because the first partition is a bootable Арцх Линук installer.

I have Виндовс on a desktop at homemostly for gamingand many of my colleagues use it too. Since Windows doesn’t do very well with non-Windows partitions I figured I could create a FAT32 partition on the memory stick after the bootable Arch Linux partition. FAT32 is almost ubiquitous and is usable on every common desktop operating system in the world.

Bleh

Unfortunately it doesn’t work straight off the bat. Apparently, Microsoft in their infinite wisdom decided that memory sticks are supposed to have one (and only one) partition. In reality Windows finds the first partition and then ignores any others that happen to be set up:

Please Format

Err, no, I do not want you to format my Arch Linux installation partition

The trick to getting it working is to fool Windows into thinking the device is не a regular USB memory stick but perhaps a solid-state hard disk which happens to be connected via USB. Yes I know, this is seriously stupid that Windows behaves this way. A solid-state hard disk is just a whopping big (and fast) memory stick after all!

I found a few sources on how to do this however I still had to figure out some things on my own. Specifically, the guides I found either skipped some steps or didn’t provide enough information on where to download the driver package.

This procedure involves manually changing hardware drivers and installingnon-signeddriversnot intended for your hardware”. I know someone is going to break their system and blame me so I say now that I take no responsibility for any damage you may do to your Windows system as a result of this. Read that again. 😛

Instructions

remove the highlighted text

click for larger version

Download and unzip the driver, originally created by Hitachi, овде. Open the cfadisk.inf file in notepad (or your favourite plaintext editor), and find the section labeled [cfadisk_device]. Remove the section highlighted on the right:

Minimize (don’t close) the editor and go to your desktop iconsright-click on My Computer and select Properties. Select the hardware tab and then select [Device Manager]:

System Properties

Find the device underDisk drives”, right-click your memory stick and select Properties:

Device Manager

Click the Details tab and in the dropdown box on that page, selectHardware Ids”. Click the first line in the list of Hardware IDs and press Ctrl+C to copy the name:

USB Hardware Ids

Don’t close this dialog, go back to notepad (which was minimised) and paste the hardware ID into where the previous content was removed.

Changes pasted into notepad

Save the file in notepad and go back to the device’s property dialog window. Click theDrivertab and click the [Update Driver…] button. In the windows that pop up, selectNo, not this time”; [Nлок] -> “Install from a list or a specific location (Advanced)”; [Nлок] -> “Don’t search. I will choose the driver to install.”; [Nлок] -> [Have Disk…].

Unsigned Drivers - Click Continue Anyway

Browse to the folder where you have saved the modified cfadisk.inf file. Цлицк [ОК]. You will find

there is a Hitachi Microdrive driver listed. Select this and click [Nлок]. When the warning

appears, click [Иes]. Another warning will pop up regarding a similar issue (these are theunsigned” и “not intended for your hardwarewarnings I mentioned earlier). Цлицк [Continue Anyway]:

At this point I recommend closing all the dialog boxes related to the setup. Finally, remove and re-insert the memory stick into your USB port and you should find that the extra partitions on the stick are accessible. In the worst-case scenario, you might still need to partition the disk however the hard part is over. 🙂

удео
Сундаи, 26. април, 2009 | Author:

Веруј ми. Још увек бавимо регуларне изразе – само заобилазним (и нејасно Практична) ваи. То је прилично свеобухватан списак како да иде о испирање ДНС кеша док користите регуларне изразе да покаже где сличне методе одступају.

Зашто желимо да обришете ДНС кеш тачно?

Постоји више разлога да пониатите ДНС кеш, мада верујем да су најчешћи:

  • An интранет Сервис има привате (Интерна) ИП адреса када се на мрежи компаније, али има јавну ИП адресу за излаз. Када покушате да приступите ту услугу ван након што је приступ изнутра, постоји шанса да би сачувана приватно (недоступан) ИП. Добар дугорочно решење је да се сервис недоступан, осим путем ВПН. Једноставније решење је да напусти посао на послу. 😛
  • Интернет сервис или веб сајт мењају своје ДНС подешавања и ваш десктоп / лаптоп гледа “Олд” подешавање. У овом случају, Нова поставка још увек није пропагира. Хостинг Администратори наићи овом случају веома често.
  • Приваци: Ако неко може да прати ваше ДНС историју онда то не би било тешко да схватим који веб сајтови сте прегледате. Иако су појединачне странице које сте посматрати не могу се пратити на овај начин, на хостнамес, као што су “догма.свифтспирит.цо.за” или “гоогле.цом” ће бити у ДНС кешу, вероватно у редоследу прво приступити сваки сајт. Постоје бољи начини да се ово уради, иако. Један од примера је да користите Тор мрежу за све ДНС захтеве.

Испирање Виндовс’ ДНС цацхе, из командне линије:

Докази указују да пре Виндовс 2000, Виндовс ОС је није Цацхе ДНС резултате. The ипцонфиг команда, ради са командне линије, је добила извесну контролу над ДНС кеша и да је отприлике остао исти од.

Да бисте дошли до промпт ако користите Виев нон-Админ: Старт -> Програми -> Аццессориес -> Кликните десним тастером миша “Цомманд Промпт” -> Рун ас администратор

У супротном: Старт -> РУН -> [ЦМД ] -> [ ОК ]

ипцонфиг / флусхднс

Flush the DNS Resolver Cache in Windows

Такође је могуће да обришете кеш меморију у оперативном систему Виндовс би поновног покретања the “ДНС Цлиент” или “Днсцацхе” сервис.

Испирање Мац ОС Кс ДНС цацхе, из схелл промпт:

Синце Мац ОС Кс, Аппле Мацс је покретање Уник-басед, ПОСИКС-компатибилан, Оперативни систем заснован на НЕКСТСТЕП, Сама пореклом садржи код од ФрееБСД и НетБСД. Мац ОС Кс усес лоокупд или дсцацхеутил управљати ДНС кеш, у зависности од верзије.

Да бисте дошли до промпт: Апликације -> Комуналне услуге -> Терминал

(лоокупд|дсцацхеутил) -флусхцацхе

Оно што имамо овде? По део 1, the Вертикални бар указује да било “лоокупд” ИЛИ “дсцацхеутил” су прихватљиви. The Заграда показују да Вертикални бар односи само на “лоокупд|дсцацхеутил” део израза. Тако је, the ” -флусхцацхе” није ствар избора, а морају бити укључени у команди, како би за то да раде. Имајте на уму да ове команде произвести излаз осим ако постоји грешка.

Користите дсцацхеутил ако користите Мац ОС Кс 10.5 (Леопард) или касније.

Мац ОС Кс:

лоокупд -флусхцацхе

Мац ОС Кс Леопард:

дсцацхеутил -флусхцацхе

Use dscacheutil to flush the cache in Mac OS X Leopard

Ту је ГУИ алат, ДНС Флусхер, који аутоматски користи тачна команда доступна.

Испирање Линук / Уник’ ДНС цацхе, из схелл промпт:

Н.Б. Ако већ немате ни бинд (са кеширање проналажење омогућена), нсцд, или днсмаск инсталиран и покренут на * Ник-засноване десктоп / сервер, вероватно сте Не кеширање ДНС уопште и не постоји ништа да се испрати. In that case you will be utilising your DNS server for every web request, probably slowing your web experience.* If so, I recommend at least installing nscd as it is the easiest to set up. **

Flushing nscd’s cache

As with the Mac OS command, this produces absolutely no output unless there is an error:

(|sudo )(|/usr/sbin/)nscd -i hosts
  • Use sudo if you’re not already root otherwise the first selection is blank.
  • Specify /usr/sbin/ if nscd is not already within thepath”. If your distribution has nscd in a strange place, locate it first:
locate -r bin/nscd$

Notice that the abovebin/nscd$is itself a regular expression. 🙂

Using nscd, invalidate thehosts” кеш, logged in as a user:
sudo nscd -i hosts
Using nscd, invalidate thehosts” кеш, logged in as root:
nscd -i hosts
Using nscd, invalidate thehosts” кеш, logged in as root, specifying the full path:
/usr/sbin/nscd -i hosts

Flushing bind’s cache

To flush bind’s cache, издамо наредбу путем рндц. Користите судо ако не већ Роот:

(|sudo )рндц флусх

Поновно покретање цацхеинг услуга такође ради!

Ево како да поново било који од кеширање демона:

(|sudo )(сервис |/етц /(РЦ  .Д|РЦ  .Д / инит  .Д|инит  .Д)/)(бинд|днсмаск|нсцд) Рестарт

То почиње да се тешко за читање. *** Срећом сам објаснио детаљно:

  • Као и са претходном командом, користите судо ако нисте већ Роот.
  • Друга селекција има прву опцију “сервис “. Ово се односи углавном на Ред Хат / ЦентОС и Федора системима.
  • The “/етц /(РЦ .Д|РЦ .Д / инит .Д|инит .Д)/” треба да се додатно проширена. То је за већину друге системе. Генерално, рц.д је за ако користите БСД стилу инит систем (на пример: Арцх Линук, ФрееБСД, или ОпенБСД). Најбољи начин да знамо за сигурно команде коју користите је за "лоцирати’ исправан нсцд или днсмаск path. Мост Уник укуси, чак и Соларис, користе нсцд:
locate -r \.d/nscd$ ; locate -r \.d/dnsmasq$ ; locate -r \.d/rndc$
  • The last choice is between “бинд”, “нсцд”, и “днсмаск”. This depends entirely on which is installed and in use.
  • The last of the pattern, ” Рестарт”, is the instruction given to the daemon’s control script.

Свод, using dnsmasq, restarting the cache daemon, logged in as root:

/etc/rc.d/dnsmasq restart

Свод, using nscd, restarting the cache daemon, logged in as user:

sudo /etc/rc.d/nscd restart

ЦентОС / Red Hat, using nscd, restarting the daemon, as root:

service nscd restart

nscdrestart

Flush Mozilla Firefox’s internal DNS cache:

Mozilla Firefox keeps its own DNS cache for performance. фирефок 2 would cache only 20 entries for up to 60 seconds. The default setting as of Firefox 3 appears to be 512 entries for up to 60 minutes which seems much more reasonable for every-day browsing. If your desktop has a built-in cache (which most now do) then the cache here is actually redundant. Ја не знам за неке друге претраживаче који имплементирају ДНС кеширање.

Нашао сам неколико решења за када је потребно да обришете кеш. Изгледа да има много начина да се то уради, међутим то су најлакше, коју сам ставио у ред првенства.:

  1. Инсталл Фирефок ДНС Флусхер Аддон – обезбеђује дугме да бисте испразнили кеш.
  2. Инсталл ДНС Цацхе Аддон – насумицан која онемогућава или омогућава ДНС кеш даје.
  3. Обриши кеш (чисти кеш прегледача, као и ДНС кеш): Изабери Тоолс -> Ведро Приватни Датум; Поништите све кућице осим Цaда; Цлицк [ Цлеар Привате Дата Нов ].
  4. Ручно раде оно ДНС кеш ради: сет следеће 2 Абоут:цонфиг опције “нетворк.днсЦацхеЕкпиратион” и “нетворк.днсЦацхеЕнтриес” до 0 а онда назад у подразумевани.

Имао сам лош кеширану рекорд и ја очистили кеш прегледача. Али је и даље ми даје погрешан инфо. Шта даје?

Због начина на који ДНС простирања радова, Уколико је могуће, потребно је да испрати ДНС на све ДНС домаћини између вас и “ауторитативно” домаћин, почевши са домаћином је најближи ауторитативно домаћина (најдаље од вашег прегледача).

Као пример, ако имате рутер који је кеширање ДНС, ресет кеш рутера пре поновног покретања ДНС кеш вашег оперативног система, и само онда треба да обришете кеш у Фирефок. Разлог је у томе чак и ако само обришете свој оперативни систем и Фирефок-а кеш, Ваш десктоп и даље ће да пита рутер за његово бад Ионако Рецорд.

Шта ако је мој ДНС сервер сервер на нету ван моје контроле?

Можете да покушате привремено користећи различите намесервер, можда чак јавно Опен Сервер. ОпенДНС приказује неке добре информације о томе како то да урадите. Уколико желите, требало би да будете у стању да добију релевантне информације из свог провајдера у погледу њихово решавање ДНС сервера. Локална пример (Јужна Африка) је Саик која Листс њихово решавање ДНС сервери.

* Вероватно разлог зашто Фирефок има ДНС кеш уграђен ****
** “((пацман|јогурт) -С|појављују|(ИУМ|способности|апт-гет) инсталл) нсцд” а затим проверите да служба се додаје стартуп скрипте. Се односе на инсталације документацији ваше дистрибуције у.
*** Ја сам у потрази за истицање синтаксе плугин који могу да раде са регекс
**** Прочитао сам изјаве које рестартовања мрежу(ing|) Сервис је такође брише ДНС кеш, међутим нисам видео никакве доказе да је то истина. Ако неко има пример где је ово истина, да ми дају са детаљима.
удео
Wednesday, April 22nd, 2009 | Author:

Свод Linux’s installation process is documented on the Arch wiki. I recommend that persons new to Arch try the excellent Beginner’s Guide instead of the Official Arch Linux Install Guide. Though both wiki entries cover similar ground, the Beginner’s Guide gives a lot more relevant information for those new to the system. The Beginner’s Guide is aimed at desktop installation and, as I’m installing a server, I won’t be going through the installation of the graphical environment at all. Assuming that you’re following my installation, assume that I’ve followed the Beginner’s Guide right up to and including the installation of sudo. I installed the ssh daemon afterwards rather than during the initial setup however.

A few small recommendations and notes regarding installation:

  • If you can, consider using a USB memory stick for the installer and keep it handy for future installations.
  • I keep a copy of my localrepositoryof installed applications on my installer memory stick. Once installation is finished I save a bit of download and update time by copying this to the new server’s /var/cache/pacman/pkg/ folder. The repository on my desktop is typically 1.7GB
  • For the rc.conf, South African-appropriate regional settings are:
    LOCALE=en_ZA.utf8
    TIMEZONE=Africa/Johannesburg
  • I’ve set up the network very simply, according to the guide, and will be expanding on the network setup in a later post.
  • As it is for a server, my non-privileged user on the server is only part of 3 groups: wheel (for sudo), storage, and users. A desktop user will likely be in many more groups.

I prefer using an application called јогурт instead of Arch’s default package manager. Yaourt has the exact same usage syntax as pacman except that it supports a few extra options. It is actually a wrapper application in that it, in turn, uses pacman. Важније, yaourt supports installation of applications from Arch’s AUR. The AUR is a repository of installation scripts built by Arch users for Arch users to easily install applications that are not officially supported by the main Arch repositories. Yaourt can download and install applications from AUR or the main repositories with the same command, treating the AUR asjust another repository”. Pacman unfortunately does not support this.

Again, the installation is covered in the wiki. I recommend the easy route mentioned in the wiki if you’re new at Arch. Its too much too soon to do it the hard way (also mentioned in the wiki entry).

When done, update your system by issuing the single command:

yaourt -Syu

ИЛИ

pacman -Syu

and follow the given recommendations.

удео
Wednesday, March 25th, 2009 | Author:

I finally got Ignite RealtimeС Spark to work. I don’t particularly like Sparkits a necessity though and I’m sure others have had trouble with it.

As some readers might be aware, I’m using 64-bit Арцх Линук. Spark runs on top of a JRE, independent of the base platform. Therefore, this shouldn’t be an issue. Међутим, Spark appears to come bundled with a 32-bit JRE.

After a lot of hassle, I eventually figured all I had to do was obscure or remove (rename or delete) the bundled JRE. This way, Spark’s startup script wouldn’t find the bundled JRE and it would be forced to search for the one built into the system. I had previously installed openjdk, an open source JRE from Arch’s [екстра] repository.

There also happens to be a minor bug in the startup script in that its looking for a folder called “прозори” when there’s clearly no such folder except one named “линук”. Go figure.

Anyway, here’s the gist of the installation if you’re doing it manually on 64bit и you already have a JRE (such as openjdk) installed for your system:

mkdir -p ~/src
cd ~/src
wget хттп://download.igniterealtime.org/spark/spark_2_5_8.tar.gz
tar -zxvf spark_2_5_8.tar.gz
mv Spark/jre Spark/jre.not
sed -i 's/\/lib\/windows/\/lib\/linux/g' Spark/Spark
sudo mkdir -p /opt
sudo mv Spark /opt
удео